Болесници који се дијализирају дуго чекају на уградњу фистуле јер су васкуларни хирурзи пребукирани
Дуго чекање на операције уградње фистуле, којом добијају безбеднију и бољу дијализу, боља организација превоза до центара за дијализу и опремање рехабилитационих центара у бањама и популарним планинама уређајима за дијализу – у овом часу су главни проблеми дијализираних болесника. – Највећи проблем је што на операцију која траје 45 минута бубрежни болесници чекају недељама, па и месецима. Реч је о уградњи фистуле која дијализу чини безбеднијом и са мањим бројем компликација. Многи болесници су неоправдано дуго на катетерима -каже председник Савеза организација бубрежних инвалида Србије Љубинко Тодоровић (65), ортопед из Бора, који на дијализу и сам иде већ три године и осам месеци.
Тодоровић додаје и да дијализирање преко катетера треба да буде привремено решење, не дуже од 15 дана.
– Има пацијената који тврде да им је операција уградње била заказивана, па отказивана, а да су са друге стране упућивани у приватне ординације где ова интервенција кошта 600 евра – наводи наш саговорник.
Председница Удружења нефролога Србије проф. др Сања Симић Огризовић, из Клиничког центра Србије (КЦС), потврђује да је уградња артеријско-венске фистуле заиста проблем који већ дуго траје.
– Већина пацијената доста дуго чека на ову интервенцију и дијализира се са привременим катетерима, што отвара пут уношењу инфекције. Проблем није толико изражен у Београду где су васкуларни хирурзи дежурни 24 часа, али јесте у мањим местима у Србији. Међутим, ни један пацијент у Србији неће остати без дијализе, јер има привремени катетер, они су дијализирани, али нису збринути до краја – каже др Симић Огризовић.
Пацијент на дијализи
Суштина приче је у заузетости васкуларних хирурга такозваном великом хирургијом, па за ове мање оперативне захвате не остаје ни много радног времена, а изгледа – ни интересовања. Такође, нема сваки град, који има центар за дијализу, доступног васкуларног хирурга.
Др Симић Огризовић каже како пацијенти Клинике за нефрологију КЦС не чекају, јер ова установа има одличну сарадњу са Клиником за васкуларну хирургију КЦС.
– Да би пацијент могао да се дијализира на једном делу тела, најчешће подлактици, потребно је направити такозвану артеријско-венску фистулу. То се стручно ради на многим местима у Србији и не бих могао да кажем зашто пацијенти на ову интервенцију чекају предуго, осим што је то проблем организације васкуларне службе у свакој установи. У КЦС за ове дијализне приступе не постоји никаква листа чекања, процедура се изводи малтене дан за дан – потврђује проф. др Лазар Давидовић, директор Клини-ке за васкуларну хирургију КЦС.
Др Тодоровић указује и да је апсурдно да ови пацијенти, ако се шлогирају, добију инфаркт или им је рехабилитација потребна после саобраћајне несреће, на све ово немају право – јер ни један рехабилитациони центар нема услове за дијализирање. Подсећа да у Врњачкој бањи постоји потпуно опремљени центар за дијализу још од 2009. године, али се чекају разне дозволе, агрегати…
Болна рана ових пацијената већ годинама је превоз, али и дијализирање у три смене. У Србији иначе постоје 63 центра за дијализу, регистровано је 5.414 пацијената на дијализи, годишње има 874 нова болесника, а умре 750. Смртност је, по речима докторке Симић Огризовић, у складу са европским просеком. Пуковник проф. др ЂОКО Максић са ВМА недавно је изнео податке да пацијенти на хемодијализи најчешће умиру од болести срца и крвних судова и да се годишња стопа смртности ових пацијената у Србији креће од 14 до 16 одсто, што је једнако као у већини развијених европских земаља, а мање него у САД где достиже 20 одсто.
Оливера Поповић
Tekst iz Novina ,,Politika“
